Лингвистичка обрада појма "ВОДА" - Софија Милорадовић
(Етнолошку обраду појма "вода" можете погледати овде.)
Вода је прасловенска и свесловенска реч (рус. укр., блр., буг., мак., сх. вода, слов., чеш., словен. voda, пољ., д.-луж, г.-луж. woda), и творбено је веома продуктивна. У српским дијалекатским речницима и терминолошким збиркама речи заступљена је грађа са терена свих шест српских дијалеката, а издвојени примери из ових извора потврђују релативно богату суфиксалну деривацију од основа вода и воден(и). Именичка лексема вода (па тако и од ње изведена придевска лексема воден) улази у различите семантичко-творбене низове, који садрже деривате изведене од исте творбене основе различитим суфиксима, при чему се у оквиру једног оваквог низа могу наћи и дублетни (морфо)фонетски ликови. Утврђивање скупа особина карактеристичних за начин концептуализације појма вода у свести носилаца српских народних говора, као једног од значајнијих сегмената тзв. наивне слике света, заснива се на творбеним дериватима, сталним синтагматским спојевима, метафоричким изразима, фразеолошким изразима, пословицама и веровањима.
У Вуковом првом издању Српског рјечника из 1818. године забележене су следеће лексеме: вода, воден (нпр. крушка, јабука, вино), водени (нпр. за суд, тикву), Водена неђеља, воденица, воденичица, воденичар, воденичарев / воденичаров, воденичарка, воденичиште, воденични (нпр. камен, коло), водир / водијер, водица (где је прво значење дем. од вода, а друго је богојављењска вода), водичар (са значењем особе која у време празника иде од куће до куће, поје Спаси Господи и пошкропи водицом по кући), водника (за воду у којој преко зиме стоје јабуке), водоноша, водопија / водоплав, водурина (аугм. од вода).
Први семантичко-творбени низ односи се на врсту воћа, тачније – на врсту јесење крушке, чији је назив мотивисан знатнијом количином воде коју садржи, нарочитом сочношћу.
Грађа:
- воденц ’врста крушке’ (Пирот 1987)
- воденц ’врста сочне крушке, водењача’ (Тимок 1990)
- воденц ’врста крушке’: Ставља се у воду у јесен, а већ у јануару, око Светог Јована, права је посластица. (Лужница 1997)
- водењц ’врста крушке’ (Нишка Каменица 2004)
- водењц (обично мн.) ’врста јесење крушке водњикавих плодова, водењача’ (Јабланица 2005)
- водењц ’јесења сочна крушка водењача’(Црна Трава 2010)
- вденица ’сочна трешња’ (Свиничани 1984)
- водèњача 2. ’крушка или какво друго воће са доста сока у себи, сочна воћка’, 3. ’грудва снега са доста воде у себи’, 4. ’врста траве, водњача’ (Ускоци 1990)
- водењача ’врста сочне крушке’ (Војводина 2002)
- водењча ’крушка калуђерка’ (Врање 2011)
- водèњаја / водèњача ’сорта јесење крушке, караманка’ (Качер 2011)
- водњка ’врста крушке’ (Нишка Каменица 2004)
- водењк ’врста крушке (дрво и плод)’, водењц за плодове ове крушке (Црна Река 1986)
- водењк ’врста сочне јесење крушке’ (Врање 2011)
- воднка ’врста сочне крушке’ (Тимок 2008)
- воднка / воднка ’јесења сочна крушка водењача’, дем. и хип. воднче (Црна Трава 2010)
- водн ’врста зимске крушке’ (Врање 2011).
Други семантичко-творбени низ везује се за врсту воћног компота, тј. за безалкохолни напитак који се добије када се у раствору воде и меда (или шећера) држи воће, обично крушке или јабуке. У основи овог напитка је вода, те му је именовање у народним говорима мотивисано саставом.
Грађа:
- водњка ’вода у којој су биле крушке или клека’ (па су преко читаве зиме пили водњку кај вно)(Елезовић 1932)
вдњика / вдњака 1.а. ’сок од крушке или које друге воћке’, 1.б. ’сок у воћном компоту’ (Ускоци 1990) - водњика ’врста освежавајућег напитка од дивљих јабука’ (Војводина 2002)
- вдњика ’напитак, сок од сувих јабука; сок добијен од више врста воћа које се држи у раствору меда и воде’ (Качер 2011)
- вдљика ’вода у којој преври разно воће и која се зими пије’ (попут расола, када се јабуке ставе у туршију) (Лазић 2000; Мачва 2008)
- воднца ’вода у којој превру плодови клеке или крушке која се употребљава као пиће, водњика’ (Васојевићи 1990)
- вдњица 1.а. ’сок од крушке или које друге воћке’, 1.б. ’сок у воћном компоту’ (Ускоци 1990).
Трећи семантичко-творбени низ односи се на место у кући на коме се држе посуде са водом, а то може бити удубљење у зиду, полица, или пак нека врста клупе, тако да ово место свој назив дугује сврси у коју се у домаћинству користи.
Грађа:
- воднк ’место где стоје судови с водом (удубљење у зиду, полица и сл.)’ (Лесковац 1984)
- воднк ’место у кући где на дрвеној или каменој подлози стоје тестије с водом’ (Пирот 1987)
- воднк ’место где стоје тестије (део стелаже)’: Кəт се напјеш вду, вни кпче у воднк. (Нишка Каменица 2004)
- воднӣк / вднӣк ’удубљење у зиду, полица, слијепи прозор’ (Пива 2004)
- воднк ’остава за тестије с водом’ (Црна Трава 2010)
- водница ’врста кухињске клупе на којој стоје посуде са водом’ (Војводина 2002).
Четврти семантичко-творбени низ тиче се направе, посуде у којој косци држе у води брус за оштрење косе, а сва три назива настала су по метонимијском моделу – посуда је названа по ономе што се у њој налази, а то је у овом случају – вода.
Грађа:
- водир ’рог од говечета или посуда сличног облика од метала, напуњена водом, коју косци носе за појасом и држе у њој брус за оштрење косе’ (Војводина 2002)
- водèњк 2. ’водир’ (Качер 2011)
- водењча / водр ’посуда са водом за држање бруса при косидби’ (Северна Метохија 2012).
Пети семантичко-творбени низ односи се на занимање особе која се стара о снабдевању водом, која доноси воду, а три изведена и један сложени назив за то занимање, забележена у говорима трију српских дијалеката, мотивисана су самом врстом датог посла, односно – робом која се продаје.
Грађа:
- водр 1. ’човек који живи поред воде’, 2. ’разносач воде, водоноша’ (Лесковац 1984)
- вдр ’онај који носи воду’ (Ускоци 1990)
- водрица ’она која је одређена да носи воду с извора у кућу’ (Ускоци 1990)
- водар / водарош / водоноша ’који доноси воду са јавне чесме, бунара; разносач воде’ (када се појавио водовод, нестала је потреба за овим занимањем) (Војводина 2002)
- водарица ’жена водоноша’ (Војводина 2002).
Шести семантичко-творбени низ тиче се једног зоонима, тачније – водене змије, чија су оба назвања мотивисана местом на коме живи.
Грађа:
- водèњрка / водèњача ’змија која живи у води или поред воде, водена змија’ (Ускоци 1990)
- водењч’а ’водењак, врста неотровне змије’ (Свиничани 1984).
Лексема која је свеприсутна у српским народним говорима и која има значајан статус гледано са апекта језичке слике појма вода јесте и именица водица у значењу ’освећена, света вода’. Овај првостепени дериват, иако са традиционално деминутивно-хипокористичким суфиксом -ица, не чува деривационо очекивану семантику; за разлику од деминутивно-хипокористичког значења водица, у коме је значење мотивне речи вода модификовано само са гледишта субјективне оцене, значење ’освећена, света вода’ има нови денотат.
Грађа:
- водца ’освештана вода’ (Елезовић 1932)
- водца ’освећена вода’ (Црна Река 1986)
- вдица 2. ’освећена вода’ (и назив вдњица) (Ускоци 1990)
- водица 2. ’вода освећена у цркви или код куће, пред велике празнике и крсну славу’ (и света водица), богојављенска водица ’вода освећена на празник Богојављење’ (Војводина 2002)
- водца ’освећена вода’ (Нишка Каменица 2004)
- водца ’освећена вода’ (Црна Трава 2010)
- водца ’освештана вода’ (Северна Метохија 2012)
- водица ’освећена вода’ (Лика 2013).
У Војводини се именом водица назива, између осталог, и ’извор или бунар који има лековиту или исцељујућу моћ’. Обично су појединци у знак захвалности уређивали таква места, тј. озиђивали бунар, подизали крст или капелу, а она се најчешће налазе изван насеља, у пољу, док су ретко уз цркву (и тада се назива црквена водица). Такође, у Рађевини се место на коме се млади окупљају (не испред цркве!) о неком мањем црквеном празнику назива вдица.
Оним у множинском облику Водице познат је у народу као име од старине за верски празник Богојављење, а забележен је широм косовско-ресавског и призренско-тимочког дијалекатског простора. У Тимоку је забележено и да народ на овај празник говори: Водце, смрзн воденце.
Лексема водењак забележена је у многим српским народним говорима, при чему – и са различитим значењима.
Грађа:
- водењк ’мокраћна бешика код животиња’ (Васојевићи 1990)
- водèњк 1. ’мокраћни мехур у овна или овце, бешика’, 2. ’кромпир у коме има више воде него у другим кромпирима, воден кромпир’, 3. ’даждевњак’, 4. ’постељица код животиње’, 5. ’камен који се лако распада; камен који је дуго стајао у води’ (Ускоци 1990)
- водењак ’опна испуњена течношћу, која обавија ембрион код женки сисара’ (за краву об.) (Војводина 2002)
- водењк ’врста сочне јесење крушке’ (Врање 2011)
- водењк ’врста крушке (дрво и плод)’ (Црна Река 1986)
- водèњк 1. ’водени миш, пацов’, водèњк 2. ’водир’ (Качер 2011)
- водењк синоним за сотоњак (Елезовић 1932)
- водењк ’водени дух из приче за децу’ (Црна Трава 2010)
Водењк ’црн бик који, по предању, живи на дну Власинског језера и само повремено излази из воде’ (Врање 2011).
Лексема воденица, којом се именује млин на водени погон (и, често, сама зграда), значењски је центар семантичко-деривационих гнезда у појединим српским народним говорима, у којима се налази име за малу воденицу, за власника воденице или онога који у њој ради, као и за његову жену, за место на коме је некада била воденица, за оно што се односи на воденицу (придевска реч) – понегде са дублетним морфофонетским образовањима.
Грађа:
- воденчар (Елезовић 1932)
- водəнца / воденца, воденич’р (Свиничани 1984)
- воденчка дем. од воденца, ’машиница за млевење ораха, кафе и сл.’ (Црна Река 1986)
- воденчка / воденчће ’мала воденица’ (Пирот 1987)
- воденчка ’мала воденица’ (Тимок 1990), воденца (Тимок 2008)
- воденчарин ’воденичар’ (Црна Река 1993), воденичк ’мала воденица’ (Црна Река 1993)
- воденца (Лужница 1997)
- воденица, воденичар, воденичарка, воденички (камен нпр.) (Војводина 2002)
- воденчка ’воденичица’, дем. и хип. (Нишка Каменица 2004)
- воденчка дем. и хип. од воденица (Јабланица 2005)
- воденца, воденчиште (Богдановић 2008)
- водèница, водèнице ’нбло’ (за производњу белог брашна) (Мачва 2008)
- воденца (дем. и хип. воденчка) ’млин на реци’ или ’ручни метални млин којим се меље кафа’, воденчиште (Црна Трава 2010)
- воданца / воденца, воданчар/ воденчар (Северна Метохија 2012).
Овоме низу припадају и стални синтагматски, лексичко-семантички спојеви забележени у Црнотравском речнику: воденчки кмен, воденчки кантр, воденчко кло. У пренесеном значењу ће се синтагма воденчки кмен употребити за напорну особу, док реч воденца, поред свог основног значења, у црнотравском и тимочком крају има и пренесено значење ’жена која много говори, причалица, алапача’, а у Мачви се за онога ко превише прича каже да мље ко водèница.
Уколико се примери из издвојене дијалекатске грађе устроје према врстама речи, примећује се и знатан број придева изведен од именице вода, при чему се у појединим српским крајевима бележе дублетна, па и триплетна придевска образовања. Издвајају се четири групе придева насталих суфиксацијом од именице вода: воден / водан / водǝн, водењав / водењкав / водњикав, водљив / водњив, водењас / водињас / водњикас(т). У грађи се издваја и творбени низ водурљив / водурљав (/ водурњав), неколико придевских образовања забележених на простору јужне и југоисточне Србије, са редукованом именичком основом и проширеним суфиксима на -ив и -ав. Будући да су ови придеви изведени од аугментативне именице водурина, њихово обједињујуће значење је ’који у себи има доста воде; са много воде’. Невелик је број придева насталих слагањем, који у првом делу имају именичку основу вод- и који су образовани уз помоћ спојног вокала -о-: водоплаван ’који је изложен поплавама’ (Војводина 2002), вододжан / вододржан ’који не пропушта воду (о земљишту)’ (Тимок 2008), вододжан / вододржан ’тло које је стално влажно, обично ливаде у низини’ (Богдановић 2008).
У српским дијалекатским речницима налазе се и синтагме у којима уз управну реч стоји одредба водени (тј. водена), при чему су у питању или народни празници или бионими:
- Водена недеља ’седмица после Ускрса’ (Војводина 2002)
- Водени понедељак ’други дан Ускрса, када момци поливају девојке’ (тога дана се не насађују квочке да не би јаја била водена, тј. мућкови, а жене не треба да перу веш да не би добиле водену болест, тј. болест бубрега) (Војводина 2002)
- Водни понедлник ’дан када се празнује од воде’ (Тимок 2008)
- Водена субота (Качер 2011)
- водени бибер ’барска биљка, Polygonum hydropiper’ (Војводина 2002)
- водени цвет ’барска биљка, Spurodella polyrrhiza’ (Војводина 2002)
- водени бик ’врста чапље, Ardea stellaris’ (Војводина 2002)
- водèнӣ мш ’миш који живи поред воде’ (Качер 2011).
У дијалекатској грађи се налазе и изрази у којима је вода – кључна реч. У Црној Реци чују се следећи изрази: вда и лба ’оскудно јело које чини пројин хлеб надробљен у добро посољену воду’, лпа се кај вда од бргови ’заноси се’, пронси водцу ’обилази познанике и распричава нешто по селу’. Израз кд појде вода узбрдо, са значењем ’никад’, забележен је у тимочком крају. У селу Прекале у северној Метохији каже се ћ у вду за тканину која се скрати, скупи: Св што је изткано ка се пви пт опре помло ђе у вду, а у нејвећем метохијском селу Гораждевцу живи и израз девта воденца, којим се указује на нечије богатство, изобиље.
Извори
Богдановић 2008 – Недељко Богдановић, Земљописна и њој сродна лексика југоисточне Србије, Српски дијалектолошки зборник LV, Београд, 429–518.
Васојевићи 1990 – Рада Стијовић, Из лексике Васојевића, Српски дијалектолошки зборник XXXVI, Београд, 119–380.
Војводина 2002 – Речник српских говора Војводине, Свеска 2: В—Д, Драгољуб Петровић (редактор), Нови Сад: Матица српска.
Врање 2011 – Момчило Златановић, Речник говора југа Србије, Врање: Аурора.
Елезовић 1932 – Гл. Елезовић, Речник косовско-метохиског дијалекта, Свеска прва, Српски дијалектолошки зборник IV, Београд.
Загарач 1997 – Драго Ћупић – Жељко Ћупић, Речник говора Загарача, Српски дијалектолошки зборник XLIV, Београд, 1–615.
Јабланица 2005 – Радмила Жугић, Речник говора јабланичког краја, Српски дијалектолошки зборник LII, Београд.
Качер 2011 – Драгољуб Петровић и Јелена Капустина, Из лексике Качера, Српски дијалектолошки зборник LVIII, Београд, 1–336.
Лазић 2000 – Анђелка Лазић, Јела и пића у Мачви, Шабац: Аутор.
Лесковац 1984 – Брана Митровић, Речник лесковачког говора, Библиотека Народног музеја у Лесковцу, Књига 32, Лесковац.
Лика 2013 – Анка Стојаковић и Јован Мандарић, Рјечник личког говора, Београд: Ауторско издање.
Лужница 1997 – Драгослав Манић Форски, Лужнички речник, Бабушница: Дом културе.
Мачва 2008 – Анђелка Лазић, Грађа за речник говора Мачве, Шабац: Дом културе.
Нишка Каменица 2004 – Властимир Јовановић, Речник села Каменице код Ниша, Српски дијалектолошки зборник LI, Београд, 313–688.
Нишка Каменица 2007 – Властимир Јовановић, Додатак Речнику села Каменице код Ниша, Српски дијалектолошки зборник LIV, Београд, 403–520.
Петровић-Савић 2009 – Мирјана Петровић-Савић, Лексика свадбених обичаја у Рађевини, Монографије 7, Београд: Институт за српски језик САНУ.
Пива 2004 – Светозар Гаговић, Из лексике Пиве (село Безује), Српски дијалектолошки зборник LI, Београд, 1–312.
Пирот 1987 – Новица Живковић, Речник пиротског говора, Библиотека „Културна баштина“, књига II, Пирот: Музеј Понишавља.
Свиничани 1984 – Миле Томић, Говор Свиничана, Српски дијалектолошки зборник XXX, Београд, 7–265.
Северна Метохија 2012 – Милета Букумирић, Речник говора северне Метохије, Монографије 15, Београд: Институт за српски језик САНУ.
Тимок 1988 – Јакша Динић, Речник тимочког говора, Српски дијалектолошки зборник XXXIV, Београд, 7–335.
Тимок 1990 – Јакша Динић, Додатак речнику тимочког говора, Српски дијалектолошки зборник XXXVI, Београд, 381–422.
Тимок 2008 – Јакша Динић, Тимочки дијалекатски речник, Монографије 4, Београд: Институт за српски језик САНУ.
Ускоци 1990 – Милија Станић, Ускочки речник, Књига I: а — њшкало, Београд: Научна књига.
Црна Река 1986 – Миодраг Марковић, Речник народног говора у Црној Реци, Српски дијалектолошки зборник XXXII, Београд, 243–500.
Црна Река 1993 – Миодраг Марковић, Речник народног говора у Црној Реци, Српски дијалектолошки зборник XXXIX, Београд, 149–398.
Црна Трава 2010 – Радосав Стојановић, Црнотравски речник, Српски дијалектолошки зборник LVII, Београд.
Литература
Бартмињски Ј., Језик – слика – свет. Етнолингвистичке студије, Београд: SlovoSlavia, 2011.
Драгићевић Р., Лексикологија српског језика, Београд: Завод за уџбенике, 2007.
Јовановић В., Деминутивне и аугментативне именице у српском језику, Монографије 9, Београд: Институт за српски језик САНУ, 2010.
Кулишић Ш. / Петровић П. Ж. / Пантелић Н., Српски митолошки речник (Друго допуњено издање), Београд: Етнографски институт САНУ, 1998.
Лазић-Коњик И., Семантичко-деривациони потенцијал речи у откривању лексичких и културних конотација (на примеру концепта живот), Творба речи и њени ресурси у словенским језицима, Зборник радова са четрнаесте међународне научне конференције Комисије за творбу речи при Међународном комитету слависта, Београд, 2012, 609–621.
Речник српскога језика, Нови Сад: Матица српска, 2011.
Словенска митологија. Енциклопедијски речник (Редактори: Светлана М. Толстој, Љубинко Раденковић). Beograd: Zepter Book World, 2001.
Српски рјечник (приредио др Павле Ивић), Дела Вука Караџића, Београд: Просвета, 1969.
Толстој Н. И., Језик словенске културе, Ниш: Просвета, 1995.